23.1 C
Belgrade
subota, 2 jula, 2022

ANALIZA NJUZVIKA: Ruski rat iz vazduha u Ukrajini je totalni fijasko

NAJČITANIJE

- Advertisement -

U svojoj analizi dosadašnjeg toka rata u Ukrajini, američki magazin Njuzvik proverava koliko se uspešnom pokazala ruska vazdušna nadmoć u Ukrajini i zašto je po ocenama analitičara potpuno podbacila i praktično ni ne postoji.

Kako ovaj magazin, prema svojim ekskluzivnim saznanjima navodi, Rusi su ispalili više projektila u ukrajinskom ratu od bilo koje zemlje u bilo kom ratu nakon Drugog svetskog rata, što predstavlja rekord, ali se to nije isplatilo Moskvi.

- Advertisement -

„Samo razmislite o ovoj užasnoj cifri: 2.154 ruske rakete su pogodile naše gradove i zajednice za malo više od dva meseca. Rusko bombardovanje Ukrajine ne prestaje ni danju ni noću“ rekao je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski početkom maja.

Ali kampanja bombardovanja je malo učinila da pomogne Putinu da dobije svoj rat, a pokazala je i ključne lekcije o budućnosti ratovanja, ocenjuje magazin.

Dva mosta ilustruju ovu priču: jedan u Severnom Vijetnamu pre 50 godina i jedan od prošle nedelje u ukrajinskom letovalištu Zatoka na obali Crnog mora.

- Advertisement -

Kontrola neba

Bizaran ruski svetski rekord u broju raketnih napada ostvaruje se dok predsednik Zelenski tvrdi da je njegova zemlja uništila dvestoti ruski avion, što je poražavajuć broj za vojnu avijaciju 15 puta veću od ukrajinske. Reakcije na ovaj rezultat su pohvale ukrajinskim braniocima i ukazivanje na neuspeh Rusije da iskoristi svoju ogromnu brojčanu prednost. Propust Moskve je što nije uspostavila vazdušnu nadmoć na nebu Ukrajine i što ima male zalihe oružja sa preciznim navođenjem, piše Njuzvik.

Kao odgovor na ovo, Rusija je u nedelju objavila da je uništila 165 ukrajinskih aviona od početka svoje takozvane specijalne vojne operacije. Međutim, ta cifra je skoro tri puta veća od broja upotrebljivih aviona koje Ukrajinci imaju.

„Rusko ratno vazduhoplovstvo (Voyenno-vozdushnye sily Rossii, skraćeno VVS) i dalje ne pokazuje nikakav znak da im je cilj kampanje postizanje vazdušne nadmoći,“ kaže penzionisani britanski vazduhoplovni oficir Edvard Stringer.

Kampanja u ovom kontekstu znači metodičan napor da se uništi ukrajinska odbrana vazdušnog prostora, a pre svega sistem ranog upozoravanja i linije komunikacije koje su potrebne da se aktiviraju projektili zemlja-vazduh i da se omogući braniocima da znaju kada i iz kog pravca avioni dolaze.

Amerika je uspostavila zlatni standard za takvu kampanju tokom Prvog zalivskog rata, odnosno „dobro uigranu taktičku proceduru,“ kako kaže Stringer, koja se smatra neophodnom u svakom ratu.

„Oslepeti neprijatelja, poremetiti mu sposobnost da komunicira, oboriti njegove borbene avione, onesposobiti njegove aerodrome, otupeti njegov PVO na zemlji,“ kaže viši penzionisani general američke avijacije koji je nadgledao američku vazdušnu ofanzivu tokom ratova u Iraku, na Kosovu i u Avganistanu.

Preuzimanjem kontrole neba štite se američki vojnici od vazdušnih napada, objašnjava ovaj oficir. „To je jedna od deset zapovesti, ali je takođe od suštinske važnosti da se oslabe kapaciteti neprijatelja kao što smo to uradili 1991. i 2003.“ dodaje on.

„Da, trupe na zemlji su pobedile u Iraku,“ kaže ovaj oficir, koji je tražio da ostane anoniman da bi mogao da priča o problemima u vezi vojnih operacija, „ali to nikada ne bi uspele bez avijacije koja im je utrla put.“

Neuspeh Rusije da ide ovim putem je postala značajna odlika ukrajinskog rata i ona buni zapadne posmatrače. Nakon 48 sati napada na ukrajinsku vazdušnu odbranu u prvim danima rata Moskva kao da je odustala od praćenja pomenutih američkih ratnih poteza. Rusi su napali aerodrome i PVO lokacije tokom prva dva dana, ali uglavnom nisu nastavili te napade.

Malo ukrajinsko ratno vazduhoplovstvo je uglavnom bilo prizemljeno, ali Kijevu je data prilika da se prilagodi, naročito prebacivanjem svojih odbrambenih projektila, a pre svega upotrebom ručnih raketnih bacača. Ovim je ostvarena, kako je Stringer naziva, „drugorazrednu vazdušna nadmoć.“

Tada je zbog opasnosti od ukrajinske PVO Rusija počela sve manje i manje da šalje bombardere dalje od fronta gde su ruske snage pa je manje od 10 posto ukupnog broja ruskih letova bilo van tog područja, navodi se u podacima američkih obaveštajnih službi u koje je Njuzvik imao uvid.

Daljinski udari na takozvane strateške mete su se nastavili, ali su projektili lansirani kombinovano iz vazduha, sa vode, i sa terena. Avioni i bombarderi su uz podršku raketa ispaljenih sa zemlje, brodova i podmornica takođe ispaljivali projektile, all nisu zalazili u ukrajinski vazdušni prostor.

Drugim rečima i Rusija se prilagodila i našla je način da i dalje gađa svoje mete. Ali, da li je?

Priča o dva mosta

Šezdeset kilometara južno od Odese na obali Crnog mora nalazi se uspavano letovalište Zatoka, koje zauzima dve uske strane priobalja koje čine deltu reke Dnjepar, treće najduže reke u Evropi izvan Rusije. Most povezuje Odesu sa regionom koji se zove Budžak. Ovaj ukrajinski region predstavlja južni deo istorijskog regiona poznatog kao Besarabija, otomanske pogranične teritorije koja je pripojena Rusiji 1812. godine.

Sa 600.000 stanovnika Budžak predstavlja južnu kapiju Ukrajine ka Rumuniji do koje može da se dođe samo preko Zatočkog mosta. Postoji i drugi prelaz, 30 kilometara severnije, preko kog se dolazi do međunarodne granice sa pobunjenom teritorijom Pridnestrovlje u Moldaviji, što podrazumeva razna ograničenja i opasnosti.

Ono što povezuje pomenuta dva kraka kopna oko delte Dnjepra je jedinstven 150 metara dug železnički i putni most, pravi monstrum od gvožđa s pokretnom sredinom koji je izgradio Sovjetski Savez 1955. godine. Centralni deo ovog mosta predstavlja platforma koja se podiže i do pet puta dnevno da omogući rečnom saobraćaju da može da uđe i izađe iz Crnog mora.

Osmog dana rata, 3. marta, Rusi su prvi put napali lokaciju oko Zatočkog mosta bombardujući obližnji vojni objekat. To je bilo i prvo zabeleženo korišćenje kasetnih bombi koje se bacaju iz vazduha u ovom ratu, a Ukrajina je prijavila da je oborila ruski avion koji je izvršio ovaj napad pri čemu je, kako su naveli, pilot iskočio iz aviona da se spasi. Dvanaest dana kasnije, 15. marta, Rusi su se vratili u Zatoku, ovog puta sa ratnim brodovima, koji su gađali brodskom artiljerijom ovo mesto kao i mete u još tri obližnja priobalna gradića.

Ova dva napada na Zatoku, koja je svega 60 kilometara južno od Odese, mnogi komentatori su videli kao moguću pripremu za amfibijsko iskrcavanje na kopno. Međutim, istina je bila mnogo jednostavnija: cilj napada bio je presecanje puta ka Rumuniji koji je omogućavao prolaz za tovar koji više nije mogao da se prevozi do crnomorskih luka, koje su pre rata služile za 70 odsto ukrajinske trgovine.

Zatim, 26. aprila, odnosno 62. dana rata, Rusi su se vratili u 12 časova i 35 minuta popodne, ovog puta napavši sam most sa tri krstareće rakete. Prema podacima američkih obaveštajnih službi, jedna raketa se pokvarila i pala u vodu iz tehničkih razloga, druga raketa je promašila metu, a treća je pogodila istočnu ivicu mosta načinivši manju štetu.

Sledećeg jutra u 6 časova i 45 minuta Rusi su se ponovo vratili i ponovo ispalili krstareće rakete. Vojni portparol za region Odese Serhij Bratčuk objavio je da je most uništen. Moskva je odgovorila da je napad bio deo još jedne njene „kampanje,“ ovog puta sa ciljem da se uništi železničke tačke i aerodromi koji su korišćeni da se doveze zapadno oružje u Ukrajinu. Međutim, dan nakon toga saobraćaj je ponovo uspostavljen.

Rusi su se vratili 3. maja i ponovo ispalili tri krstareće rakete na most. „Most je potpuno uništen i ne može da se koristi,“ rekao je tada Bratčuk. Rusija je pak objavila da želi da uzme celu južnu Ukrajinu, uključujući region Odese, što je bio nov izgovor zašto je po treći put direktno gađan most. Nedelju dana kasnije, 10. maja, Rusi su se opet vratili. „Neprijatelj nastavlja napade na već oštećen most na delti Dnjepra“, objavila je Ukrajinska operativna komanda za jug.

Osam ruskih napada na ovu lokaciju čine Zatočki most jednim od najčešće napadanih nepokretnih meta. Do trenutka kada konačno srušen, prvobitan zvaničan razlog zašto je most uopšte napadnut je već bio zaboravljen.

Još dve krstareće rakete su stigle do Zatočkog mosta 16. maja, a treća se pokvarila i pala u more, navode podaci američkih obaveštajnih službi. Ukrajinske vlasti žalile su se da su putne i železničke veze van funkcije već više od dve nedelje. „Most je toliko oštećen da će opravke zahtevati puno vremena i novca,“ objavila je Operativna komanda za jug.

Ruski napori da se uništi Zatočki most podsećaju na jednu drugu vojnu operaciju kada se Amerika mučila da uništi Tan Hoa most u Severnom Vijetnamu, oko 110 kilometara južno od Hanoja, glavnog grada Severnog Vijetnama. Obnovljen 1964. godine, ovaj most od čelika na betonskoj osnovi dug oko 165 metara koristio se za putni i železnički sobraćaj iznad Song Ma reke. Na početku Vijetnamskog rata generalštab američke vojske označio je ovaj most kao metu broj 14 zbog strateškog značaja. Sever je to znao i most su branile brojne PVO jedinice uz podršku starih MiG-17 aviona koji su bili pozicionirani da odbiju napadače.

Kada je počela američka vojna kampanja Udar Groma (Rolling Thunder) u Vijetnamu, 3. aprila 1965, američka avijacija prvi put je napala ovu metu sa ukupno 67 mlaznjaka i presretača. Ovi avioni uglavnom su nosili nenavodeće bombe, ali su takođe imali i navodeće Bulpap projektile što je ukupno činilo čak 152 komada oružja. Najveći deo je međutim promašio most, a ono što ga je pogodilo ga je minimalno oštetilo. Idućeg dana slična misija sa sličnom količinom oružja je bila malo uspešnija: mali broj nenavodećih bombi težine oko 340 kg je oštetio strukturu mosta, ali most nije pao.

Tokom naredne tri godine američka avijacija i mornarica su pokušali da sruše izdržljivi Tan Hoa most, ali je ipak izdržao. Svaki put kada su američki bombarderi napravili štetu, Severnovijetnamci su ga opravljali vraćali u funkciju. Pokušaji rušenja mosta su obustavljeni 1968. kada je Amerika proglasila prekid bombardovanja Severa. Na kraju, u maju 1972. godine, specijalno opremljeni F-4 Fantom avioni izbacili su 26 prvih verzija laserski navođenih Pejvvej bombi na most onesposobivši njegov zapadni deo.

Konačan pokušaj da se most uništi napravljen je 6. oktobra 1972. sa četiri navodeće Volaj (Walleye) rakete koje su ispalili mornarički avioni, što je uspelo i most je srušen.

Za Ameriku je ova saga o Tan Hoa mostu postala priča o modernom ratu iz vazduha. Amerika nije imala dovoljno precizno oružje sa dovoljno jakim eksplozivom da uništi ključne mete na početku rata. Kao posledica ovih frustrirajućih pokušaja da se most uništi razvijena je serija novog oružja sa više eksploziva i boljim navigacionim sistemom. Nova mantra postala je „uništenje iz prve“.

Do vremena Pustinjske oluje sedam odsto bombi koje su bacane je imalo preciznu navigaciju za razliku od jedan posto iz ere Vijetnama. Do vazdušnog rata iznad Kosova 1999. nove i jeftine satelitski navođene bombe činile su 35 odsto oružja koje je korišćeno. Do vremena rata u Iraku 2003. godine skoro 70 odsto bombi je bilo navođeno.

Era raketa

Krstareće rakete na veliku daljinu su takođe razvijane i to paralelno sa „pametnim“ bombama, pa su postale glavno savremeno oružje za precizne američke napade i pored toga što je cena od preko jednog miliona dolara po projektilu ograničila njihovu upotrebu. Tokom zadnje 32 godine ispaljeno je oko 2.300 Tomahavk raketa u borbi, bilo da su pomagale trupama pri napadu na Sadama Huseina, ispaljivane diverziono u bivšoj Jugoslaviji ili 2018. za napad na sirijska postrojenja za proizvodnju hemijskog oružja.

Otprilike je toliko ruskih raketa upotrebljeno tokom 85 dana bombardovanja (2.275 raketa je uspešno lansirano do 23. maja), što predstavlja skup i dubiozan poduhvat Moskve. Da li je ukrajinska vazdušna odbrana ugrozila ruske snage pa se zato Moskva oslanja na ove rakete na daljinu slične skupoće kao američke ili je prosto deo ruske kulture da koristi artiljeriju iz vazduha je i dalje predmet debate.

Rusko ratno vazduhoplovstvo uglavnom služi kao ispomoć trupama na terenu i daje podršku komandantima na terenu u njihovim misijama umesto da funkcioniše nezavisno od njih sa sopstvenom doktrinom i strategijom podrške širim ratnim ciljevima van samog bojišta.

Rusija ima bombardersku eskadrilu koja ide van bojišta da gađa strateške mete poput vojnih štabova i baza, industrijskih, naftnih i postrojenja za proizvodnju struje, kao i transportne mreže, ali Rusija nije uspela da razvije relativno jeftino oružje, slično američkim satelitski navođenim bombama, koje bi mogla da koristi masovno da precizno pogađa te mete.

I ako je Rusija bacala nenavodeće bombe u Ukrajini, kao i neke laserski navođene projektile, apsolutno najveći broj onoga što je korišćeno van samog bojišta su rakete – 630 balističkih i krstarećih Iskander raketa je lansirano sa zemlje iz Belorusije i Rusije.

Brodovi i podmornice su lansirali Kalibr krstareće rakete, koje su ruski ekvivalent Tomahavcima. Obalske protivbrodske jedinice na Krimu su ispalile Oniks rakete koje se lansiraju sa obale na brodove protiv nekoliko meta. U vazduhu su taktički mlaznjaci i srednji i teški bombarderi izbacili mešavinu vazduh-zemlja projektila: Kh-22/32, Kh-55/555, Kh-59 i Kh-101. Dvanaest Kinžal hipersoničnih aero-balističkih projektila je takođe ispaljeno.

Zbog ograničenog dometa raketa Rusi su imali problema sa gađanjem određenih zapadnih ukrajinskih meta, a imali su i problem sa inventarom zbog čega su bili prisiljeni da pređu sa korišćenja jednog tipa oružja na druge, ali generalno gledano najveći problem s kojim se Rusija suočila je da im stvari ne ide sjajno.

„Ako pogledate generalno šta je sve ispaljivano, učinak je da je mnogo manje od pola svih ruskih raketa pogodilo cilj,“ kaže viši zvaničnik američke Odbrambene obaveštajne službe (DIA) koji se bavi ovim ratom.

Ovaj zvaničnik, koji je morao da ostane anoniman da bi mogao da priča o osetljivim informacijama, tvrdi da dve do tri od svakih deset ruskih raketa ili ne uspeju da se ispale ili otkažu i padnu tokom leta. Još dve od njih i kad stignu do predviđene mete imaju tehničke probleme poput neispravne detonacije. Još dve ili tri promašuju cilj čak i kad stignu do njega.

„Trenutno smatramo da je uspeh ruskih raketa negde ispod 40 odsto,“ rekao je ovaj zvaničnik.

Ukrajina tvrdi da je oborila 110 ruskih krstarećih raketa što je skoro 10 odsto od onih koje stignu do ukrajinskog vazdušnog prostora.

„Tu se onda postavlja i pitanje šta tačno Rusi pogađaju i šta su im tačno namere i kad to uspeju da pogode. Nekoliko dana su gađali aerodrome i vazdušnu odbranu, da bi im se onda fokus preneo na skladišta municije, pa skladišta nafte, pa fabrike, pa transportnu mrežu. U svakom slučaju mi ne vidimo efikasne napade i malo ili nimalo propratnih napada raketama“, dodaje ovaj zvaničnik DIA.

„Strateška kampanja iz vazduha, barem onako kako je Amerika osmislila, još uvek nije ni pokušana“, oba ova zvaničnika se slažu.

Poput neuspeha da onesposobi ukrajinsku vazdušnu odbranu, Rusija takođe nije ni pokušala da napadne električnu mrežu ili linije civilne komunikacije.

„Gašenje Zelenskog,“ kaže penzionisani zvaničnik američke avijacije zbunjeno. „Ja razumem da Rusi možda nisu u mogućnosti da onesposobe Ukrajini internet ili komunikacionu mrežu, ali oni to nisu ni pokušali“, dodaje on. „Ne znam ništa o vašem Zatočkom mostu,“ nastavlja, „ali toliko meta koje jesam pregledao su marginalne.“

On tvrdi da su Rusi 30 godina iza Amerike. „Oni nisu spremni za ovako dugotrajan nivo operacija, niti su shvatili važnost targetiranja na osnovu efektnosti umesto na osnovu fizičkog uništavanja, a izgleda da nemaju ni dobru pocenu štete u borbi i svakako nemaju nikakvu vrstu dinamičkog targetiranja.“ kaže on.

Zato je posle svakog raketnog napada prolazilo oko nedelju dana pre nego što bi Rusi ponovo posetili Zatočki most i pokušali ponovo da ga sruše, jer im je toliko vremena trebalo da procene štetu i planiraju novu misiju.

Od oko 20.000 letova ruske avijacije dosad u Ukrajinskom ratu manje od 3.000 letova je bilo kroz ukrajinski vazdušni prostor i skoro svi oni su bili iznad samog bojišta. Da li se Rusija plaši ukrajinske vazdušne odbrane ili je ovo manje više namerno rađeno, odnosno da li je plan i bio od početka da rakete budu glavno oružje u ratu jer mogu da se ispale sa velike razdaljine?

Odgovor na ovo pitanje je važan zbog budućnosti ratovanja. Da li su rakete koje imaju domet od oko 1600 km glavno moderno oružje budućih ratova? Da li će njihova preciznost „pogotka iz prve“ i pouzdanost ugroziti bukvalno svaku metu pa će se smanjiti značaj kontrole neba? I da li će svi na kraju ovladati ovom tehnologijom pa će i neki budući kineski protivnik moći efikasno da koristi svoje još skuplje inventare raketa da gađa sa velike daljine neku metu i postigne željene rezultate?

Zasad jedna nepredviđena posledica Ukrajinskog rata iz vazduha je dvostruko katastrofalna po Moskvu. Niko ko može da priušti nešto bolje neće hteti da kupuje rusko oružje u budućnosti. Rusija je drugi najveći izvoznik oružja na svetu nakon Amerike i ništa u vezi toka ovog rata ne deluje povoljno po rusku budućnost na ovom tržištu. piše Njuzvik.

„Ovo je slučaj gde ‘najviše’ prosto nije bilo faktor,“ kaže penzionisani oficir američke avijacije. „Nadam se da ćemo i mi naučiti tu lekciju takođe.“ zaključuje.

- Advertisement -
SourceN1
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti