Piše: Nina Stojanović
Postoji negde na brdovitom Balkanu jedna zemlja i tu iznad te zemlje parče srpskog svetosavskog neba, manastir pod Ostrogom, beli biser pravoslavlja i još mnoštvo hramova svedoka istinske vere i hrišćanske ljubavi iz zaboravjenih vremena. Baš tu u toj zemlji zanjihale su se prve kolevke srpstva, sestrice Duklja i Zeta i baš ta zemlja nam je iznedrila oca nacije Stefana Nemanju- svetog nam Simeona Mirotočivog, najmudriju srpsku glavu, Petra Petrovića Njegoša i neviđene primere čojstva i junaštva ovaploćene u ljudskom obliku.
Te ako me pitate za Crnu Goru, moram vam reći i za Kralja Nikolu Petrovića, Marka Miljanova, ne mogu, a da prećutim da je baš na tom kršu i stenju Majka devet Jugovića oplakivala svoje sinove, junake Kosovskog boja i kako, a da ne spomenem Mojkovačku bitku, slavnog serdara Janka Vukotića i krvavi Božić, gde položiše svoje živote generacije djedova, očeva i sinova za srpsku ideju, kao što i nebrojano puta kroz istoriju učiniše njihovi pretci.
Moram negde između redova da prošapućem da tu zemlju umivaju talasi najlepšeg i najmirisnijeg mora.
Međutim, bila bih cinik i licimer kada vam ne bih rekla istinu. Braćo i sestre ukrali su nam Crnu Goru. Ukrali i privatizovali, pretvorili u moderan logor, gde se streljaju sloboda misli, govora, izražavanja vere i identiteta.
Ti kradljivci zemlje, istorije i vere, napravili su od uzvišene Crne Gore, privatnu guberniju i NATO koloniju gde po svom nahođenju optužuju, hapse i presuđuju ljudima.
Kradljivci koje predvodi Milo Đukanović i njegov režim okupili su oko sebe šljam i fukaru, a kao i u onoj narodnoj „dva loša ubiše Miloša“, pa se kao posledica dugotrajne okupacije i privatizacije zemlje, represije i progona u njihovim redovima mogu pronaći i mnogi obični, preplašeni, ucenjeni ljudi koji u beznađu ne vide drugi način za sopstveni opstanak.
Ipak, to nije pravo lice Crne Gore i to nisu pravi ljudi. Najlepša, najsvetlija i najpravednija lica koja blješte sjajem ranohrišćanskih mučenika, Hristovih vojnika, jevanđeljskih apostola mogu se ovih dana sresti u litijama na ulicama crnogorskih gradova. Pobedio je slobodarski duh, u logoru je izbila pobuna, Srbi su odbacili okove i ustali da brane svoje svetinje.
Ustali su potomci mojkovačkih junaka, Njegoševa deca, sledbenici svetosavske misli, uzavrela je nemanjićka krv, ustale su kćeri Jugovića podigao se duh Obilića. Izdigao se snažan bedem odbrane Srpstva, vere i svetinja.
I za kraj, ako me pitate za Crnu Goru, moram vam reći onu čuvenu Njegoševu: „Crnogorci, ne ljube lance!“
