5. oktobar 2000. godine desetine hiljada ljudi na ulicama Beograd, koji su , u ranim jutarnjim časovima, počeli da pristižu u glavni grad iz svih krajeva Srbije, imali su jedan cilj – da predsednik Slobodan Milošević ode sa vlasti.
5. oktobar – bager revolucija
Iz ugla onih koji su hrlili ka glavnom gradu, barem većine njih, sve je delovao kao spontani, po prirodi logičan događaj koji je trebalo da sruši diktatora sa vlasti. Realnost je imak bila malo drugačija, Slobodan Milošević i njegove tajne službe su jako dobro znale šta se sprema, opozicioni lideri su se za ovaj scenario spremali mesecima unazad. Koordiacija sa pristalicama opozicije išla je na svim nivoima, bile su spremne diverzione grupe, oružje, mehanizacija… To sve znala je i sprska policija!
Beograd je tog 5. Oktobra bio prepun i stranih agenata, prema kasnijim i šturim izveštajima nedeljama ranije u prestonicu su stizale agenture iz mnogih zemalja i pravile baze, te komunicirale sa opozicionim liderima.
No, vratimo se narodu, toj masi koja je 5. oktobra osećala nadu, imala vere u bolje sutra koje će doneti „demokratija“, odnosno slika o demokratiji koju su veoma vešto kreirali pojedini opozicioni lideri. 5. oktobar je nesumnjivo važan istorijski događaj, koji je simbol promena i ujedinjenja naroda, naroda kao vrhovne vlasti jedne zemlje koji teži pravdi i pravičnom državnom uređenju.
5. oktobar se desio posle dve nedelje velikih protesta širom Srbije, nakon što je Slobodan Milošević odbio da prizna izborne rezulte, na kojima je većinu osvojio opozicioni lider Vojislav Koštunica. Dva dana nakon izbora, DOS ( Demokratska opozicija Srbije) sastavljena od 18 stranaka i pokreta proglasila je pobedu, dok je koalicija SPS čiji je lider tada bio Slobodan Milošević i Jugoslovenske levice koju je predvodila njegova supruga Mirjana Marković, ne priznaje pobedu Vojislava Koštunice.
Demonstranti su 5. oktobra na plato ispred tadašnje Savezne skupštine, a danas Doma Narodne skupštine, stigli iz čitave Srbije u kolonama automobila, autobusa i kamiona dugačkim desetine kilometara, probijajući buldožerima policijske blokade na putevima.
Već u prepodnevnim satima policija je upotrebila suzavac kako bi sprečila demonstrante da udju u Skupštinu, ali bezuspešno. Zgrada Savezne skupštine je demolirana i zapaljena, kao i zgrada RTS-a u Takovskoj ulici.
Policija je ubrzo prestala da pruža otpor i mahom se pridružila gradjanima.
Suzavac se 5. oktobra 2000. godine osećao u svim delovima Beograda, veći deo mase demonstranata, oni koji nisu vođeni stranim agenturama lutao je i kretao se na potezu Skupština – Kneza Miloša – Kralja Milana – Terazije… Oni koji su bili vođeni ili su pod uticajem vođenih bili su isped Narodne Skupštine. Brzo su upali unutra i krenuli da pljačkaju i pale sve pred sobom.
Takovska ulica u kojoj se nalazi zgrada RTS takođe je bila pod žestokim sukobima policije i demonstranata. Slika koja je ostala kao upamćena sa te lokacije jesu desetine mladih ljudi koji kradu televizore i izlaze na zadnja vrata prema Abardarevoj i Tašmajdanu.
5. oktobar 2000. – Početak demokratije ili slom demokratije
U večernjim satima 5. oktobra 2000. gradjanima se sa terase Skupštine Beograda obratio novi predsednik SRJ Vojislav Koštunica, a narednog dana, 6. oktobra, Milošević je priznao izborni poraz i čestitao Koštunici.
U demonstracijama je poginula Jasmina Jovanović iz Miloševca kod Velike Plane, koja je pala pod točkove kamiona. Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo je od posledica srčanog udara. Povredjeno je 65 ljudi.
5. oktobar 20 godina kasnije, tadašnji učesnici u vlasti Slobodana Miloševića ponovo zauzimaju najvažnije položaje u zemlji.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u to vreme bio je ministar informisanja, potpredsednica tadašnje savezne vlade Maja Gojković sada je predsednica Skupštine Srbije, bivši istaknuti član JUL-a Aleksandar Vulin ministar je odbrane, dok je portparol SPS Ivica Dačić ministar spoljnih poslova.
Vojislav Koštunica koji je kao kandidat DOS-a izabran za predsednika SRJ, povukao se iz politike, a premijer Zoran Djindjić ubijen je 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade Srbije.
Slobodan Milošević umro je 2006. godine u haškom zatvoru, a njegova supruga i bivša predsednica JUL-a Mirjana Marković umrla je 14. aprila 2018. godine u Rusiji, a sahranjena je pored supruga u Požarevcu.
Slična situacija bila je 2000. godine u Hrvatskoj, kada je, nakon decenije vladavine, u dobro koordinisanoj kampanji na izborima poražena Hrvatske demokratska zajednica. Iste godine, ali uz masovne demonstracije, 5. oktobar doneo je i pad daleko autoritarnijeg Miloševića. Zatim je domino efekat zahvatio ceo postsovjetski prostor. Omladinci i studenti, siti relikvija korumpiranih aparatčika, bili su osnovna pokretačka sila tih pokreta, nadajući se boljoj budućnosti i „kraju istorije“, barem što se tiče despotija. Skoro iste zastave sa pesnicom srpskog Otpora i gruzijske Kmare preplavile su svetske medije. Narandžasta i roza bile su boje bunta omladinaca iz ukrajinske Pore i kirgiskog KelKela.
5. oktobra dvehiljadite građani Srbije su još jednom, mnogo ubedljivije nego do sada, pokazali da imaju nameru da izađu iz istorijskog ćorsokaka, da završe predugu najnesrećniju deceniju u svojoj tragičnoj istoriji. U četvrtak 5. oktobra odigrao se klasični istorijski spektakl koji je zahvatio čitavo društvo, sve institucije i svakog pojedinca. Pesme i proklamacije, marševi i opsade, sukobi na ulicama i u institucijama, bedževi i slogani, blokade i štrajkovi, peticije i saopštenja, juriši i požari, srčanost, egzaltacija, poneki linč, tri nesrećne smrti, nešto pljačke i poneko divlje razaranje. Prevrati nose i takve stvari.
