U tekstovima analitičara, kao i u izjavama političkih lidera i novinara, sve češće opet nailazimo na sintagmu „kuvanje žabe“ kao na psihološki fenomen koji se ogleda u tome da veoma postupnim pojačavanjem intenziteta možemo dovesti do promene stavova i ponašanja kako pojedinaca tako i grupa, pa i čitavih naroda.
Metafora o kuvanoj žabi je bila hit tokom Miloševićevog vremena. Tada je naime prvi put objašnjeno da se na sve nas može gledati kao na beslovesnu žabu koju postepeno kuvaju, te da ćemo se, samo ako iskočimo iz lonca, probuditi u sasvim drugačijoj realnosti.
I iskočili smo. Pravo ka ondašnjoj novoj normalnosti. Taman za onoliko koliko je bilo potrebno da od lonca stignemo do tiganja. Čini se da na tom putu nismo napredovali u nacionalnoj bezbednosti te da je analogija sa kuvanom žabom ipak ostala nedorečena.
Psihološki mehanizam opštenarodno poznat kao „kuvanje žabe“ u psihologiji se naziva proces habituacije. U prevodu to znači navikavanje. Navikavamo se na ono što nas okružuje. Danas izvršitelj izbaci iz stana ženu koja je na hemoterapiji, sutra izbaci iz kuće samohranu majku – takav događaj napokon sve manje postaje vest, a sve više, hajdmo opet reći: „nova normalnost“.
Kada u potpunosti kontrolišete okruženje ljudi onda možete kreirati prosečno ponašanje. Budući da najveći broj ljudi reaguje na prosečno kao na normalno, tj. ne pravi nikakvu razliku – vi kreirate novu normalnost. Blago vama.
Ne morate da budete Frojd. Dovoljno je da umete da muljate po berzama. Ukoliko kupite sve te jadne medije i političare – vi ste daleko više od Frojda, vi ste lično Bog. Onaj koji kreira. Tvorac sve i svja. Veliki Resetar. Onaj od koga sve počinje. Vi pravite okruženje, vi pravite prosek, vi oglašavate ko ima virus, a kome fali daska u glavi. Bar dve trećine čovečanstva u startu će pozdraviti svaku vašu, kakvu god, odluku. Toliki je domet tog grupnog psihološkog procesa.
Habituacija jeste osnovna poluga socijalnog inženjeringa danas, kako u svetu tako i kod nas. Habituacija javnog mnjenja je naravno takođe i vrsta specijalnog rata.
„Kosovo je već izgubljeno“, „Kosovo nas puno košta“, „Kome treba Kosovo?“ „Natalitet Kosova će nas progutati već za par godina“ – sve su ovo netačne ili tek delimično tačne tvrdnje koje imaju za cilj upravo navikavanje građana na ideju obezglavljene države.
Tiha voda breg roni, naročito ako ta tiha voda dolazi iz nepresušnih globalističkih fondova. Ovo je bila i ostala noseća metoda socijalnog inženjeringa. Zapravo, toliko je efikasna da je upravo sada glavna (premda ipak nedovoljna) alatka u rukama evropskih vladara i, naravno, u Srbiji.
Dobra vest je da postoje i narodi i pojedinci koji su previše žilavi. Dodatni pritisak kod takvih struktura ličnosti pre učini „da im prekipi“ nego da smekšaju. Takođe je veoma dobra vest da postoji arhetipska svest te da globalistima predstoji veliki trud oko svake dolazeće generacije mnogo narednih godina.
Habituacija i/ili senzitizacija
Habituacija je moćan mehanizam socijalnog inženjeringa. Ova „alatka“ porobljavanja međutim nije svemoguća, zapravo je daleko od toga. Vi možete kreirati okruženje, možete delovati novcem i tajnim službama, mnogo je toga što možete da uradite a što je u većini zemalja (recimo u Srbiji) apsolutno dopušteno.
Ali, kao što rekoh, samo deo javnog mnjenja će podleći. Mnogi neće. Mnoge će upravo to dugotrajno globalističko ili kakvogod kuvanje navesti da nekako iskoče iz zadate agende i posegnu za drugačijim odgovorima. Neki od onih koji su “iskočili“ potražiće prave odgovore. Mnogi će međutim ostati dezorijentisani, nalik onoj našoj nekadašnjoj situaciji „između lonca i tiganja“. Ili će prihvatiti drastične teorije zavere. Ili će reagovati mentalnim problemima. Ali zašto uopšte neki „iskaču“ iz agende?
Upravo zato što im je pritisaka previše. Ali kako da ih „ukuvate“ a da ih ne pritiskate? I tu smo došli do onoga što se može nazvati paradoksom habituacije. Na neke ljude proces navikavanja na pritiske upravo obrnuto deluje. Ti ljudi onda o tome govore, krug „alergičnih“ na zvaničnu istinu, kada jednom krene, širi se geometrijskom progresijom. Pored toga, ako se neko već „autovao“ od zvanične ideologije, teško ga možete opet „uvesti u naviku prihvatanja“.
Nalik alergiji koja se javila usled prevelike količine deterdženta u vašem rublju – vi ste kao potrošač za tog proizvođača skoro pa nepovratno izgubljeni. Naša tela reaguju kada im je nečega previše. Naša psiha se buni takođe. Ljudi govore da im to „ide na živce, jer je previše glupo“, „nervira ih“, „ne mogu da trpe“, „glava ih boli od toga“.
Mehanizam koji ovo čini, a koji je upravo suprotan habituaciji („kuvanje žabe“), zove se senzitizacija. U slobodnom prevodu to je reakcija koja je nastala iz razloga prezasićenosti i preterane izloženosti određenim dražima. Senzitizacija se manifestuje u naglim reakcijama odbacivanja onoga što je do juče bilo dobro tolerisano.
„Krčag ide na vodu dok se ne razbije“, „puklo trpilo“, „kap koja preliva čašu“ – sve su to naši arhetipski pojmovi za senzitizaciju.
Istorije mnogih revolucija pokazuju da je „kap“ koja je napokon zapalila mase bila obično zasluga previda samog diktatora tj. agresora. Bilo je naravno i zavera i stranih interesa, ali većina revolucionarnih dešavanja nekada zapravo su bili spontani fenomeni neočekivanog praska senzitizacije nakon dužeg perioda prisilnog navikavanja.
Socijalni inženjering obilato koristi i senzitizaciju i habituaciju u svojim projektima.
Najjasniji primer ovoga je novija američka politika, prepuna ratova i ucena. Svemu tome je prethodila koordinisana savetničko-medijska kampanja senzitizacije sopstvenog javnog mnjenja uz simultanu dirigovanu habituaciju unutar protivničkog tima. Obrazac je koliko univerzalan toliko i efikasan. Sastoji se iz nekoliko koraka tzv. nenasilne metodologije koje i nisu tajna.
Prvo se targetira zemlja žrtva i u nju se pošalju specijalizovane izvidnice za zaštitu ljudskih prava, medijske slobode i ostale „čičak trake“ na koje se kače sve moguće informacije. Oni dobavljaju dve vrste informacija.
Za upotrebu u targetiranoj zemlji oni preferiraju informacije koje se odnose na “nosače“ javnog mnjenja jedne zemlje, na ono što ljudi unutar svoje zajednice najviše poštuju. Tu vrstu informacija „dobacuju“ domaćim medijima. Ti mediji naravno krajnje selektivno „razobličavaju“ samo stubove suvereniteta i tradicije sopstvene države.
Na taj način u targetiranoj zemlji otpočinje habituacija na proces nacionalnog i ličnog samouniženja. Na kraju ovog procesa vi imate narod koji samog sebe tretira sa mržnjom i istovremeno je ushićen okupatorom. Bolje od toga ne može sa aspekta ratnih ciljeva..
Istovremeno, za potrebe američkog javnog mnjenja, prikupljaju se sa „čičak trake“ podaci koji mogu biti pogodni za iritiranje domaćeg, američkog javnog mnjenja. Ti podaci (obično iskrivljeni) služe tome da u najvećoj meri iziritiraju njihovo javno mnjenje. Tako oni dolaze do tačke Opet taj Sadam Husein / Gadafi / Putin ili ko god već da je tema.
Tek nakon što istraživanja pokažu da se javno mnjenje „primilo“, američki zvaničnici kreću u akciju. Tada spin doktor donosi „krucijalni dokaz“, kap u prepunoj čaši, nakon čega svaka akcija prolazi bez glasa unutar domaćeg javnog mnjenja. Bombardovanje, trupe na tuđim teritorijama, mali ratovi, sankcije, blokiranje tuđih računa… Sve je moguće a da se glasačko telo pri tome ne pobuni. „Poslednja kap“ mora naravno biti pomno odabrana i gađati upravo u samu srž američkog pogleda na život. „Etnička silovanja“ i nedužni ljudi na pijaci su nešto sa čim se svako može poistovetiti.
I otkada tako rade, ne dešavaju im se demonstracije, nalik onim davnim, protiv rata u Vijetnamu.
Tako nastaju sukobi na koje niko ne reaguje. I tako se sa lakoćom okupiraju zemlje. Javno mnjenje zemlje agresora do krajnosti je senzitizirano tj. revoltirano onim što vidi na medijima. Neka smo im pokazali! Targetirana zemlja je u međuvremenu naučena da bude zgrožena sama nad sobom te da jasnu okupaciju smatra uslugom koja se plaća. Upravo do te mere ide habituacija unutar zemlje koja nije razvila bezbednosnu kulturu.
Omašaji koji se dešavaju
Socijalni inženjering u uslovima današnjeg sveta, sa paralelnim korišćenjem senzitizacije i habituacije u mnoštvu zemalja – veoma je zahtevna igra.
Teškoća je u tome što se na isti postupak javno mnjenje može različito „odazvati“. U oba slučaja „talože se“ neprijatni frustrirajući doživljaji. U prvom slučaju, slikovito rečeno, javno mnjenje se kuva, kuva i – skuvano je. U drugom slučaju se takođe kuva, kuva i – napokon prasne. Naizgled, isti događaji, ista dešavanja dovode do dva dijametralno suprotna ishoda. U čemu je zapravo razlika?
Igra socijalnog inženjeringa izuzetno je pipava i rizična, pored toga što iziskuje izvesnu darovitost, poznavanje bazičnih disciplina psihologije se podrazumeva. Pa i pored svega toga, potrebna je sreća.
Po uverenju potpisnice ovih redova, julska dešavanja prošle godine pred Skupštinom nakon što je Vučić izašao sa merom ponovnog zaključavanja građana – klasičan su primer nameravane habituacije koja se „izmetnula“ u senzitizaciju razgoropađenih građana. Umesto da glatko progutaju još jednu meru u moru već primenjenih besmislenih strogih naloga, građani su pojurili na Trg Nikole Pašića ljuti kao puška. Šta im bi?
Ovo nam, sa jedne strane, govori o Vučićevim beskorisnim savetnicima, a potom nam govori i o teškoći njegovog položaja. Doduše, govori i o teškoćama Makrona i mnogih drugih zvaničnih lidera danas.
Problem zapravo imaju svi koji su sada na poslovima realizacije krupnih koraka socijalnog inženjeringa. Ovako globalno veliki a zahtevni radovi nikada do sada nisu preduzimani. „Srećom“ (po njih), i habituacija i senzitizacija su samo „grubi radovi“ unutar socijalnog inženjeringa, znači vrsta prethodnice. Finiji radovi (kojih je mnoštvo) će svakako biti učestaliji shodno predstojećim potrebama. Ali, ni gore navedeni neće prestajati.
Napokon, treba znati da su i habituacija i senzitizacija autentični, prirodni procesi koji nastaju kao psihološki i biološki zdrav odgovor na određena dešavanja. U normalnim uslovima, ovi nas procesi čine mentalno zdravima. Naravno, spin doktori ih zloupotrebljavaju, modifikuju i kombinuju shodno potrebama naručioca.
I ne treba imati puno iluzija o herojima koji lako menjaju planove današnjih spin eksperata. Ima ih, ali ne uspevaju ako ne postignu masovnost. Recimo samo da je desenzitizacija takođe moguća. Znači, moguće je (premda opet ne uvek uspešno) da vas opet vrate u habituaciju, tj. da prihvatate ono čemu ste se do juče protivili.
Potom, kombinacija bazične psihologije i digitalizacije čini čuda. Jedno od manjih su narukvice koje registruju da li na određene draži reagujete senzitizacijom ili habituacijom. To znači da je moguće, uz pomoć dosta jednostavne digitalizacije, da se ustanovi koga i koliko nervira govor vođe koji se upravo emituje. Hipotetički, u uslovima primene takve tehnologije, signal bi mogao doći na određeno mesto daleko pre nego što biste vi i krenuli ka Trgu Nikole Pašića. I, takođe hipotetički, emiter signala ne mora da se nalazi unutar narukvice već, recimo, unutar vašeg tela.
Postoje međutim metode koje su u daleko većoj meri neprirodne, hibridne, kreirane upravo samo i jedino radi manipulacije javnim mnjenjem. Jednu takvu, korišćenu u Srbiji, ali i u Rusiji, predstavićemo vam tokom narednog meseca.
